IBRA BARUKA PAČKA MU MATARANA

     IBRA BARUKA PAČKA MU MATARANA

  

      Za crni crn, za beli još pocrn. Neče ga beli, neče ga crni. Neče ga Srbin, neče ga Ciganin, neče ga Vla', neče ga Turčin. Za svi loš, za svi nevaljaje.

      Kad trebe da se uraboti:

      ‑ Kako čemo Ibro?

      Kad trebe da se iskopa:

      ‑ Kude čemo Ibro?

      Kad trebe da mu se plati:

      ‑ Zašto bre Ibro?

      Od  kako je svet i vek, ot'g je i vrana crna. Baruka je crn od kako se rodil' i če bude dok ne zajde. Ne mož' se omije, ni sas vodu, ni sas rećiju, ni sas vino, pa ni sas svetenu vodicu. Nikoj' ga neznaje nikoj' ga ne vidi. Ovija svet sam na jednu stranu, on sam na drugu stranu.

      Oro ko ljuljća. Gajde sviri. Momci poju. Lazarice igraju. Na  cel' svet ubavo na Baruku loše. Ne poje mu se, ne igra mu se.

      Umrla Vera, najubava devojća u selo. Svi vikaju, sl'ze im teču, on se ugoveal, sl'zu ne pušta.

      On si je uvek sam. Ni mu kreka, ni mu vreka. Jedna koza,  jedno legalo. Od razmiricu na tam, tak'v neje bil, od razmiricu navam, tak'v se neje rodil niti če se rodi.

      Kosa crna, vedže crne, oči crne, mustači crni, koža crna, ruće crne, duša crna ‑ crna pa p'klena.

      ‑ Bolje da se gušter izvel nego ti što se izvede ‑ orateše mu mati.

      ‑ Bolje da se poganac okotil, bar bi od njega nešto vajda  bila ‑ orateše njigov bašta.

      Ali, koji te pituje briči li se vladika. Ima kuj sve vidi, ima kuj sve znaje. Što je ovoj ovaka, što onoj neje teka.

      Ni Baruku neje za toj briga a ni teb' trebe da je briga.

      Ovdek si doš'l što neći teka rek'l, ovde si zinul što je teka belćim trebalo.

      Ne mešaj se gde ti neje mesto. Ne turaj dupe pri tojagu. Crn si je crn, bel če uvek bude bel.

      Baruka nema kuću ali ima kolibu. Baruka nema ostalče ali ima karakačku. Baruka nema crgu ali ima vanelu. Baruka nema čarape ali ima svinjsći op'nci. Baruka nema kožu na dlanovi ali ima zlatne ruće.

      Kuj može bolj' bunar da iskopa? Kuj znaje gde ima voda? Kuj  umeje kudelju bolje da našara? Kuj umeje bolju krečanu da ozida? Kuj umeje bolj' ćumur da napravi? Ajd kaži, kuj?

      Sve za drugog može da napraji a za njeg' ništa numeje.

      Numeje da se omije, numeje da se premeni, numeje da se očešlja, numeje da se smeje, numeje da tuguje.

      Kuj ga znaje kakvo mu je nadušu? Boli li i njeg? Tuga li mu je? Muka li mu je? On si znaje.

      Niti ni on umeje kaže, niti ga mi mož razberemo. Teka i na nas pol'ko, teka i na njeg' poteško.

      ‑ Kako si Ibro? ‑ pituju ga.

      ‑ Dobro sam ‑ uvek na svakoga veli.

      Kad uvek veliš da ti je dobro, prijatelj ti se zaraduje a dušmanin crkne od muku. Dobro i dobro su dve dobra ali zlo i zlo  je mlogo zlo.

      Bošće, bošće! Ubavo beše toj vreme. Što se ne vrne? Mlad da sam, pa ako ču mlad i da umrem. Da živim stotina godina pa nek mre kuj oče. T'g je bil život. T'g se živelo.

      Nema smrad, nema čur, nema d'nju t'vno a noču videlo. Kad je videlo ‑ videlo  je, kad se st'vni ‑ t'g je i t'vno.

      Bošće, bošće! Znaš li bošće, kakva je bila Karavilka?

      Najubavo cveće medžu cveće. Najubava bulka medžu bulće. Crne oči, crne vedže. Kosa kadivena, usta puna sas manista. Na čelo  žl'tica svitka. Podgušu dukati u tri reda. Neznaš, dali oči eli zlato poviš da gledaš. Grudi se napele samo što ne ispucaju. Kroz perlon štrče bradavice i okolo nji. Kukovi kad zaklati, kad pojde, dojde ti odma da umreš, da se raštumeješ uzem. E, živote! Jebem te blesavog!

      Nodje kroz šalvare se l'skaju a men u glavu seva. Ona se smeje a men mi srce ripa. Ona iz bokal vodu pije a ja sam pijan  ko maća zevnja.

      I teka se opijem bez vino i bez rećiju. I teka sam pijan od  samoga sebe. Karavilka s'vnjuje. Karavilka st'vnjuje. Karavilka  me jutrom budi. Karavilka mi noču oči zatvara.

      A noč dl'ga pusta ga ostala. Jed'n d'n ‑ jedna godina, jedna  noč ‑ jed'n vek.

      Ali gde se videlo zajedno oganj i voda? Gde se čulo zajedno crno i belo? Kude je još bilo prteno i vuneno?

      Oče Karavilka Ibru. Ibra Karavilku još po oče. Nedava karavilćina mati, neče karavilćin bašta Ibru za zeta. Ebem se bošće, ima li te negde? Gledaš li na ovija svet jel si se zamajal negde u božju mater?

      Pišti Karavilka ko crvik na uglen, izvija Ibra nebo se razlama. Na celo selo sl'ze teču.

      Ne dadoše ju, bog da im dobro nikad ne dade, ni na ovija ni vala na onija svet.

      Ostade Ibra. Otide Karavilka za drugoga. Rekoše treći d'n crkla od tešće muće.

      Sa pa, celo selo, još poviše vika. Ne ide više nikoj u  crkvu boga da moli jerbo nema za kvo. Samo Ibra pot'vnel, pot'vnel pa reklo više neču. Napravil se senća na senću. Još po crn nego što beše.

      Više numeje da orati, više numeje da se smeje, više nezna dali je toj on ili je neći drudji.

      S'g samo umeje za drudjeg, s'g samo znaje za drudjeg. On samo jednu reč znaje. I nju numeje da reče kako trebe. Numeje da pcuje, numeje da k'lne. Ide sam i luta ko nedotepano kuče.

      Gde spi? Koj ga znaje? Gde ručuje? Nikoj nezna!

      Od kuću na kuću, od plot do plot, od nebo dozem. Sve mu tam'n, ništa mu ne vali, zavalija.

      Zevnja mu ništa ne može, nebo ga ne mož dovane. Od vodu digal ruće i ona od njega. Oganj mu ne trebe, još ga nešto izdl'bin greje.

      Ibra živi ali neje živ. U njega živi samo Karavilka. Ona ga greje, ona ga rani, ona ga opija. A on za nju tuguje, on za nju mukuje, on umesto nju gleda ovija svet i ovaj čudišta.

      Bošće, bošće! Kakvo je on skrivil, kakvo se on na tebe zameril? Dali si mater na pogleda? Dali si baštu ne posluša? Dali teb bošće popcuva? Ništa poviš neje žalosno od njigov život. I od boga ako je mlogo je.

      Bruka bošće za čoveci, bruka bošće za boga.

      Što ni ne kažeš kakvo je dobro, što ni ne kažeš kakvo je loše i pološe?

      Džabe pitujemo kad nema kuga da pitujemo. Džabe vikamo kad ni nikoj ne čuje. Sve je za džabe. Pa i džabe za džabe.

      Ibra i Karavilka su naš svet na ovija svet. Ibra i Karavilka odredžuju sudbinu na čoveci. Sitan je čovek da promenjuje život  koji mu je zapisan.

      Karavilka i Ibra su ko ljuljća odokle si se okotil. Ko crna i masna zevnja po koju odiš. Ibra i Karavilka su naša slava i preslava, naše oro, naše muće i kaljište po koje gmackaš.

      Prašina što ju jedeš sv'ći dan pomalko, dok ti ne dojde do gušu. Crni lebac, naša puknica i otrulnica. Rećija mučenica sas  koju se krstimo i mozak opivamo da ni muće polk'čće budu. Vince  krvč'k naš ‑ mučeničći, sas koje dočekujemo živi čoveci a ispračujemo mrtvi.

      Ibra i Karavilka su sudbina selska i seljačka. Oni odredžuju kada če s'vne i kome če se st'vni. Kuj trebe da poje a kome sl'ze da teču.

      Jebem te živote, kak'v si da si, dobar si ni pak.