STAVRIJA

         STAVRIJA

       E, kvo ja sve nes'm proš'l i kakva se čudišta nes'm nagledal. Znam ja kvo je i kačamak i kvo je moruznica i rasol i ćiselina. Znam kvo je i banica i kolači. A znam i kakvo je poblago odi toj, pa i odi banicu i odi kolači. Ako očeš, odi toj ti mogu pričam od s'g pa do jutre.

      More, kakva banica, kakvi kolači, kad se samo setim, kako sam č'k u Švapsko iš'l zaradi toj, što ga vi s'g moderno zovete seks. A toj je toj, što je poblago, belćim, i odi banicu a bogami i odi kolači.

      Beo mlad ko ti. T'm'n poče gače da oblačim, jerbo su t'g gače nosili samo onija koji su porasli, pa trebe večem da se žene. Do t'g se nosilo samo prtena košuljća pa neznaješ koje je muško koje žensko.

      I poče bašta da me pračuje na oro, da zagledžujem devojčetija. Ali men'me mlogo beše sramota. Sramota pa nema kude. Ču crknem odi sram. Ako se nekoje devojče uvati do mene da igra ja se zacrvenejem ko peraška i uvati me nekak'v stra' nemogu se kurtališem od njeg. Sramota me i toj ti je.

      Počeše i brkovi i dlaka da mi rastu i po dva sata se u ogledalo odi lampu, gledam, sv'ći d'n. Ukara večem i sedomnajestu godin a još me stra' odi žensko čeljade. U dzagnje vreme, poče se i kutam odi ljudji. Još ne beo devojče ni za ruku uvatil a kam li pa da me pituješ za onojajete, celivuvanje mislim.

      Vidoše, bašta i mati, da nešto sas mene neje as'lno pa rekoše če me vode pri nek'kvujete babičku da mi prebaje, možda mi je neći napravil madžije. More, kakve madžije men bre samo sramota a i ovaj devojčetija iz naševo selo, kakvogod da im rečeš, kako su nadžapičava, odma te narane bez potrebe.

      Skutam se, teka, iza plot pa gledam kako proode. Smeju se, čuškaju se, štipu se, cvrkaju i podripkuju. Ubavi zab'nji, pa šamije, vezene čarape, pa jelečetija če im isprskaju grudi. Na ponekoje se odvržu peklje na čarape, pa se slagne da i privrže a ono voj nodje bele, pa mazne, pa meće ko vuna. A men' mi s'de proode žm'rci kroz mešinu a srce mi ripa ko ždrebe, uši mi se ugreju, čini mi se, zapale - če izgore.

      Jednuš, teka, č'idem da gledam, onuja, Mladenku znaš, onuj s's golemono dupe. Ne mož' ju bumbar obleti za pola sat. Ona se kupeše u štalu. Ozdol, do put, imaše m'lecko prozorče ali mlogo visoko, beše. Ta ja uzo, tuj imaše, nek'v crep ispod kuću. Naredi ga pa ozgor turi pokrovac da ne skrca dok se kačim uz njega.

      Uleze ona u štalu da se kupe. Zatvori vrata na štalu, zarezi ji, čujem sobleče se i poče voda da boboče. Ja se potkači na crep i promulji glavu unutra kroz prozorče. Pogleda unutra ono se digal čur odi žešku vodu, jedva se vidi. Prom'knu glavu poviše i pogleda, ono ima kvo i da vidiš. Prvi put u moj život vido golu ženu. Nodje mi se počeše tresu, oči mi se usvitkaše a uši mi se, čini mi se, zapališe pa izgoreše. Kroz mešinu poče nekvo da d'šče a damari se učukaše če mi izleznu nanos.

      Ona se isprvo, beše obrnula na tam a dupe na vam. Ono belo, pa mazno, pa golemo ko široka livada. Pol'k, pol'k, pa poče se obrta na vam. Pogleda gore ono sisće brnče ko rožnice na litre, mož se nadeneš na nji. Pogleda nadol' ono da ti ne pričam. Nešto mi se pricrneja u glavu, st'vni li se, jebem li ga. Surinu se crep, kakvo li bi, ja drusnu odzem. Beo se skolkal odi crep, preko plot pa č'k u Savin dvor, predi vurnju uz basamaci. Tuj se beo saprl. Raspuči si glavu i s'v se utepa, eve i s'ga imam na til čelenku.

      Kad ispuca, Sava istrča iz ižu i prioka:

      - Lele, dali je zevnjotres! Ama, bre Stavrijo ti li si? Odokle bre ispade? Ko da si od boga padal!

      Ja ga čujem, ali ne mogu da oratim, sade zevam ko kokoška kad se zadavi sas pero odi luk. Jedva me povrnuše.

      Ovaj pa, kad se uplašila, onaka gola istrčala na sred dvor i leleče li leleče:

      - Lelće, bošće, kakvo li je!

      - Rutavo! - mislim se, ali mi neje za smejanje, nego mi došlo da vikam.

      Posle se samo odi toj pričalo po selo. Samo da si je bil njojniti muž utepal bi me ko kuče.

      Ubrzo, posle tojajete, beše mi doš'l uća, neje rodženi, iz Švapsku. Pa priča kako tam žive ljudji. Kako sve ima da kupiš za pare pa i ženu ako trebe. I mojvi, bašta, ga nagovori da me povede sas njega tam, sade da me nekako sastave sas žensko, pa belćim i za pare. Veli, mlogo vreme projde a ja ništa ne napravi. Prodade bašta njivu u Rid i branište u Radovanovu Duvku.

      Lelće bošće, toj da vi ne pričam, kako sam do tam stigal. Isprećida se od straovi. A, tam u Berlim, kuće goleme, kamioni ko kuće, pa tramboleji što nose motće na ramo, ko da su odi Nikolinsku sortu. Ljudi, ko da su se sabrali na vašar u Babušnicu. Gospoda, nešišani, nebričeni, zarutaveli ko četnici što beoše. Kupuju, prodavaju, okaju, karaju se, poju i svirkaju i jebavaju svakakve ale. Ali toj ču ti pričam drudji put.

      Reče mi uća de se okupem, pa da se premenim sas njigovo odelo što mu beše za prekaj dom ali beše poubavo odi moje. I ja se premeni ali obleko si moje vezene čarape.

      Odvede me on u jednu kavanu. Sedomo. Ja prevrlji nogu preko nogu pa zazvi malko nogavicu da mi se vide vezene čarape.

      On štuče, ko podzem da otide. Nema ga, nema, pa etetiga ide.

      - Ajd, ovam! - reče, i uvati me za ošvice i ugura u nek'kv kodnik. Ajd, tam - ono nekva vrata i na nji nekvo pisuje. Kvo pisuje, jebem li ga. Ja i našinsći neznam da čitam a kam li pa švapsći. Kad ulezomo, leb'c mu jebem, da vidiš kvo je bilo! Golema soba a u nju žensće. Žensće kolko ti kompir oče. I sve ubave, i sve nacrvene a dibidus gole. Da te mešina zaboli od napinjanje. Samo po jedno, eli dve krpčetija pokrivaju im dupetija i sramotno a sisće gole dibidus.

      - Proberi si jednu! - veli uća.

      Ja sam zinul ko tele u šarena vrata. Udaril sam u jednogled, ni tam - ni ovam. On vide da od men' nema lebac, pa uze jednu za ruku i ugura me sas nju u jedno ma'lcko sopče.

      U sopčeto, sade jed'n krevet, prekriven sas kadive li je, pamuk li je, jebem li ga od kakvo je. Ali meko, meko ko duša. Ona obrnu ključ u vrata i zapali crvenu sveču. Sopče beše svo crveno, ali neznam, dali odi svečutu jel se men' zacrvenejalo u oči.

      - S'g si ga najebal Stavrijo! Ovaj če ti smrsi konci! - pomisli si usebe a srce mi ripa če mi izlezne nanos.

      Ona svrlji onojate krpče što imaše na dupe a ja se ametom istrovi. Poče se tresem ko prut.

      Sisće voj beoše tvrde ko kamen, okrugle ko lubenice a na vr' šiljave ko rožnica. Dupe voj beše ko šinik, što prodavaoše ciganji na vašar u Palanku. Kad ga pipneš ono samo skrcka podruće - krk, krk, krk...

      Uvati me podruku, a ono voj miška žeška mož jajce da svariš na nju. Sobleče me, pol'k, i turi u krevet ko m'lecko dete. Pol'k se ukači preko men i stisnu me sas butine te mi se, čini mi se, žilće oladiše. T'g me uvati nek'kv zor ko da imam vatru a na pupak mi se stopli i ko da se omaknu u nekvu rupu žešku ko napalena vurnja. Smrči mi se pred oči i nekako mi dojde snaga pa kad si ju ja grabnu. Drž' nedaj. Poče malter da otpada odi dzid, bože sačuvaj. Puče mi u glavu ko da me Sveti Ilija zakova sas tresak.

      Tija ču d'n da slavim. Kak'v sveti Jovan, kak'v sveti Todor ovija ču d'n da slavim. Sestru li im, tamo njinu, da neje bila onaj švapska žena 'tel sam se sam štrojim. Ali ona me spasi, moj uća i ako neje rodženi, onaj njiva u Rid i onoja branište u Radovanovu Duvku.