KAKO SU SE VOLELI STOJKO I STOJILJĆA
Neli ti reko,
ako oč' da se umočaš ‑ močaj uz vetar! Al' bulča je bulča ‑ pritupavč'k! Nema
pozačukan čovek odovde do Čuklenik i do Kusu Vranu. Sukledndža! Dibidus
zapljeskan. Odeše po braništa i zbiraše gnjezdala. Vidi ga, nanu mu jebem,
podzem napraveno. Nosi tojagu, na
mazguljač ideše po trijes metra. Dole čulumka ko pesnica a nasred izmaznjena
sas srču. Cinka zelena visi mu do bradu. Kosa grčkava, guša istrčala k'o na
goluba gurgusara. S oratenje se zanosi
ko muda u kosidbu. Prpče pola sat dok kaže jednu reč. Nikoj ne razbira kvo priča.
Izmrmulji ga pa si gledaj rabotu.
Vele - neje
se ni rodil. Našli ga u šlivar uz slivu sas pokrovac prekrijen spi na sneg. Oči
iskokolil ko da je iz rasol izlezal. Vidi u vrtoušku da udene usred noč na mesečinu.
Onaj stvar mu
t'g bila pola metar. Jebem li ga sa kolka je. Zatoj ga i zovu Stojko. Stojko
sas golemog Stojka.
Služeše za
podšoljćuvanje na cel' srez Belovodsći.
Kad se
natrese i naparasi sas iscepeni dronci - stra' da te uvane. Orej da mu ne uzneš
iz ruće. Natrese breveneci kratći do
kolena pa na tregeri. Košulja prtena, neznaš kude neje zakrpena.
Us'lmila se na laktovi, us'lmila se na gušu. Smrdi k'o por. Kad te zapune ko da si se natkvesil nad nužnik.
Zubi konjesti
isceril ko vapir, a usnice ko na toplodolskog
basadžiju. Dolnja usnica se otromboljila ko po celu noč da duva u bas.
Konj da visne. Da ti se leb ne prijede dva d'na.
Kad trči, ko
da če mu nodje otpadnu, a ruće maa ko rašrafen. Jebem mu zakon, nastaven ko
klaneta. Na dupe zaloga ko kuskun na magare. Mog'l je ustrupačći i magare da
preripi.
Mog'l je da
jaša magarišta, konji, goveda, koze, svinje, ovce pa jašaše i kučišta. Kad se
ukači na neku životinju ne mož se jadna otarasi od njeg. Pena voj na usta
izlezne. Vele, i da je jebaval nekvu kravu 'eli kozu, neznam. Kad voj ga
surdukne ona izrove 'eli izvreka. Možda
je, nane li mu ga, kuj ga znaje.
Jureše i vataše
udovice, raspuštenice i onoj što za nikak'v kur'c neje bilo. Babešnjori ga
raneoše sas banicu i ćiselinu. A on bre
izr'ga ko da je imal veštačko djubre u op'nci. Izr'ga visok ko jesika. Izmazni
se pa poče i ubav da bude. More i proorati. Poče se vrlja sas pamet. Priča,
prevrskuje, ali sa ga, brate, mož i razbereš.
Ali, vele, na
ćoravog orla bog pravi gnjezdalo. Pogle ga sa. Da prostiš, ko da toj neje on.
T'g se
zagleda, tijajete u Stojiljću na Pasuljanci.
Stojiljća,
doduše, ne beše za vrljanje, dorim arna domaćinska, kap'klija. U petnajes ko da
imaše dvajes i dve. Krupnačka, okrugla, ubava u lice. Vedže ko upisane, usnice
malko popunačće. Oči crne ko uglen a kosa razvrljana na sve strane. Grudi punačće,
okrugle i pomalko šiljave. U slabinu mož ju, bogami, prevatiš sas jednu šaku.
Dupe pogolemačko, ko zevnja Rusija a nožice ko
sl'pci.
Stoji pravo.
Ali kad pojde i kad klimne sas dupe, njojnini brat crcaše od sram. Klimka se,
da prostiš, ko da se onodi sas takvojete uz put.
As'lna beše ali neje bila ak'lna, čini mi se. Čim se
ona podvati sas ovogajete, kvo da ti pričam.
Gde si videl
da od govno mož' mandža da bude pa i od blesavog čoveka pametan. Kad je nešto
rečeno nakrivo da ide teka i ide i mož si dupe odereš.
Zagleda se i
Stojiljća u Stojka. Kvo li im bi, mater li im jebem. Zacopaše se jedno u drugo
ko pračetina u tikvu.
‑ Oč' li me
droljo, oču te goljo ‑ reče ona uglavnom, i klisnu za njega.
Uokaše se
njojni jednu noč pot'vnin i t'g ona i Stojko štukoše, ko podzem.
Projdoše dve
tri godine, njojni ju prežališe.
Kad, da vidiš
bate, jed'n d'n od Beloornicu ide auto sas švapsku registraciju. Svirka li
svirka.
Kad zadzrnu malko, učini mi se, ko da su oni
dvojica. Ama jok, mora da mi se učinilo.
More, pa se zadzrnem, ama b'š oni i nikoj drudji.
Stojko,
oblekal belo odelo a Stojiljća šploviranu aljinu nabrčkanu okol nodje. A sise
istresla, da te živ sram izede.
Na sokak
otvori vrata Stojko, izleze, pa na nju otvori
vrata. Bl'snu se butina ta mi žm'rci projdoše dorim do kočine, pa štrapnu na štiklu od dvanajes santima.
Jebamu mater,
kvoje s'g ovoj?
Oba orate švapsći.
Mrljave nekvo, ništa ne razbra.
‑ Bite! Bite!
‑ veli Stojko.
‑ Vala i ja
bite ‑ mislim si usebe ‑ i toj triput na otavu što dokara iz Vujnove Padine.
Nastade džakolenje
do sred noč. Svi se izpozdravljaše i
iscelivuvaše i sas Stojka i sas Stojiljću. Slaviše Stojiljćini četri
d'na.
Četvrti d'n, da ga jebem, sve pojde nazadačći. Skaraše
se Stojko i Stojiljća.
‑ Maće ti ga
nabijem blesavo i kurvinsko, da te tam ne odvedo i na Švabe ne prodava, na
mojega bi bila sa gospodja i vozila bi se na mojega! ‑ oka Stojko.
‑ Kvo bi ti vredelo da ja nes'm tela i a nes'm
imala ovujete stvar ‑ pa se vati, da prostiš, za sramotno.
- Uzmojega
de! - oknu Stojko.
- Ovoj trebe
da celivaš, jerbo je toj za tebe svet'c sas bradu. Ali i toj nebi bilo teka da
ja nes'm volela da se onodim sas svi redom, neje mi bilo za pare ‑ oka Stojiljća
cela mala dz'vni od okanje.
Stojko zapeni
s usta ko vepar. Grabnu kosu, tam'n nakovanu i naostrenu pa oknu:
‑ Jebem li ti
krv kurvinsći u pičku! Jebem li ti sisu materinu, koja te odoji! S'g če ti pokažem,
kako mož Stojka, siroče, da zajebeš ‑ oka Stojko pa razlama.
Razbegaše se
komšije, kokošće i pceta. Suknu se Stojko ko besno kuče. Zabode kosu sas vr' u
Stojiljćinu mešinu. Ona se uvati za mešinu, preblede ko kreč u lice i bez da
lelekne smandrlja se u jenda'k pri put.
Sve se ućuta:
i čoveci, i živina, i stoka - ko pred grad.
Stojiljća leži
sas kosu u mešinu, šplovirana aljina ukrvavena a oči otvorene komto nebo, ko da
vele:
- Što teka!
Što je teka?
Jebem li ga kuj ga znaje!
Stojko uze
kosu, izvadi je onaka krvavu, pa otide do drvnik u dvor. Izvadi pred svi onuja stvar, da
prostiš, ko na magare, turi ju na trup i fiknu ju sas kosu.
Šiknu krv ko
na vrelo kad izbije grlo. Krv žeška ko ćipeč voda. Poprska cel' drvnik. A on leže
ukoči se i da m'kne. Utenči se za pola sat. Samo jedva kroz zubi i on reče:
- Što teka!
Jebem li ga
bre, neznam ni ja a neznam koj' znaje. Neći sigurno znaje. Neći ima tolko pamet
da znaje.
- Što, teka!
Нема коментара:
Постави коментар